Postoji više hipoteza o poreklu Tai chi chuan-a. Po najsmelijoj, on se pojavio već u eri Tang (618 - 907) i razgranao u četiri stila: su, ju, čheng i jin.
Neki posvećenici Tai chi-ja smatraju, pak, da je tvorac njihove veštine taoista Džang San-feng s planine Vu-tang u današnjoj provinciji Hupei, koji je živeo krajem dinastije Sung (960 - 1297). Time se posredno želi istaći da je ona plod i manifestacija objedinjene filozofske, medicinske i borilačke mudrosti kineskih mistika.
U skladu s trećom hipotezom, stvorio ga je Čhen Vang-thing iz sela Čhen Đia-kou (današnji okrug Ven-sjian, provincija Henan) početkom dinastije Ming (1368-1654).
Poslednja priča kaže da je rodonačelnik Tai chi-ja Vang Cong-jue, koji je živeo krajem 18. veka. Poticao je iz provincije Šansji. Jednog dana prolazio je kroz selo Čhen Đia-kou i primetio seljane kako vežbaju tip karatea phao čhuei. Za vreme boravka u tamošnjoj čajdžinici glasno je izrazio neke primedbe u vezi s tim metodom borbe što je povredilo sujetu prisutnih, koji su svoju veštinu smatrali savršenom i vežbali je iz generacije u generaciju. Odmah je usledilo nekoliko izazova, ali je Vang iz svih borbi izašao kao pobednik. Opčinjeni seljani, koji su se svi prezivali Čhen, zamolili su Vanga da ih poduči svom borilačkom metodu. Dirnut njihovim iskrenim pobudama, Vang se neko vreme zadržao u tom mestu i pomogao im da njihov „tvrdi” karate transformišu u „mekani” Tai chi.
Tai chi iz Čhen Đia-koua, danas poznat kao „Čhenov stil”, s vremenom se razgranao u ortodoksni ili „stari” stil čiji je predstavnik bio Čhen Čhang-sjing i „novi” stil s rodonačelnikom Čhen Jou-penom i njegovim nastavljačima Čhen Sjinom i Čhen Čing-phingom.
Najzaslužniji za očuvanje i slavu starog metoda biće Čhen Čhang-sjingov učenik Jang Lu-čhan (1800-1873). Taj genije borilačkog umeća modifikovaće učiteljev metod tako što će širokim brišućim kretnjama pridodati i kratke eksplozivne tehnike, a potom to znanje preneti na svoje sinove Pan-houa (1838-1881) i Đien-houa (1843-1917). Đien-hou, sa svoje strane, obučio je svoja dva sina Šao-houa (1862-1929) i Čheng-fua (1883-1935), a ovaj potonji je Tai chi svog dede, danas poznat kao „Jangov stil”, proširio na jug Kine (Nanđing, Šangaj, Hangdžou, Kuangdžou i Hankhou).
Jangov stil danas predstavlja najpopularniju varijantu Tai chi-ja zahvaljujući velikom nizu talentovanih naslednika. Neki drugi stilovi ove veštine, ma koliko predstavljali zasebnosti, od samog početka su počivali na istim načelima, tj. na principima Čhenovog stila.
Jang Lu-čhan se po završetku višegodišnje obuke vratio u rodno mesto u provinciji Hepei gde se zaposlio u jednoj bakalnici i uzgred podučavao ljude Tai chi-ju. Jedan od onih kojima je otkrio deo svog izuzetnog znanja bio je i vlasnik bakalnice Vu Ju-sjiang (1812-1880). Međutim, on kao da nije bio zadovoljan izloženim jer se samoinicijativno uputio u Čhen Đia-kou u nameri da uči od Čhen Čhang-sjinga lično. Sudbina je htela da nikad ne susretne tog čoveka, već Čhen Čing-phinga, istaknutog predstavnika „novog” ogranka Tai chi-ja. Na bazi „novog” i „starog” on je utemeljio sopstvenu školu danas poznatu pod imenom „Vuov stil”. Njegov najistaknutiji naslednik bio je unuk Li Ji-še koga je nasledio Hao Vei-čen, a njega Sun Lu-thang. Svi pomenuti majstori vršili su određene izmene u okviru veštine i tako doprineli pojavi podvrsta Vuovog stila koje nose imena svojih tvoraca: „Haov stil” i „Sunov stil”.
U vezi Vu Ju-sjianga vredno je pomenuti da je jedan od njegove braće tokom službovanja u provinciji Henan slučajno naišao na jedan rukopis o Tai chi-ju čije se autorstvo pripisivalo čuvenom Vang Cong-jueu. Na bazi tog manuskripta i svoje prakse Vu Ju-sjiang i njegov unuk Li Ji-še napisali su nekoliko eseja o Tai chi-ju koje će čitati i vežbači Jangovog stila zahvaljujući tome što je Jangov sin Pan-hou neko vreme trenirao i pod nadzorom Vu Ju-sjianga.
Na kraju ovog sažetog osvrta na genezu Tai chi-ja skrećemo pažnju na još jedan detalj – u NR Kini i nekim susednim zemljama vežba se još jedan „Vuov stil”. Naime, Jang Lu-čhan, kome je sudbina odredila da postane jedna od najvećih legendi kineskog karatea, posle određenog vremena napustio je rodno mesto i počeo da širi veštinu po Pekingu. U prestonici je doživeo počast da postane glavni instruktor carske garde sastavljene isključivo od mandžurskog plemstva – pripadnika naroda koji je držao Kineze u ropstvu više stotina godina. Jedan od najistaknutijih Jangovih učenika iz tog kruga bio je kapetan carske garde Čuan Jou (1834-1900). On je na bazi onog što je naučio od tog velikog majstora i njegovog drugog sina Pan-houa stvorio svoj stil i preneo ga na svog sina Vu Đien-čuana (1870-1942). Mandžurac po ocu, on je kasnije usvojio kinesko prezime Vu po kome je zatim ta škola borenja dobila ime, ali se pri tom uvek imalo na umu da je njen začetnik njegov otac.
