Tai chi chuan je najreprezentativniji primer ezoteričnog kineskog karatea. Potvrdu ne nalazimo samo u njegovim suptilnim teorijskim postavkama i njima inspirisanim telesnim kretnjama, nego i u samom nazivu veštine.
Izraz tai chi predstavlja jezgro oko koga je tokom vekova u okviru taoizma i kineske filozofije uopšte ispredana mreža najuzvišenijih ideja i teorija. On doslovno preveden znači „Vrhovna konačnost” i samo je jedan od mnogobrojnih taoističkih sinonima za vrhovni princip koji vlada kosmosom poznatiji pod nazivom Tao.
Vrlo preciznu definiciju tog pojma s mističkog stanovišta nalazimo u najstarijem dostupnom taoističkom delu Tao te đingu. U njemu se kaže da je to Prapočelo uzrok svih promena, a da je samo nepromenljivo; da je iz njega emaniralo sve vidljivo i nevidljivo, a da je samo nerođeno. Ukratko, to je savršenstvo koje izmiče opisu i uvidu na uobičajen razumski način, a reč Tao koristi se samo uslovno.
S jedne strane imajući u vidu teoriju i praksu tai chi chuan-a, a s druge Lao Ceovu odrednicu pojma Tao koja je jedino relevantna za našu priču, preostaje da zaključimo da je tvorac i kroz ime škole hteo da iskaže da je sistem praktična manifestacija Apsoluta ili zakona koji vlada univerzumom, odnosno da je po svojoj koncepciji savršen i konačan.
